Стефан Урош IV Душан Немањић - Силни. Наш велики цар који је желео да се устоличи на трону Цариграда, тада престонице света. Висином био је преко 2 метра па је његова лична гарда морала бити бар његове висине и такви војници су се тражили широм Европе јер их није било лако наћи. Његова прерана смрт остаће енигма бар још неко време.
Следи слика нашег великог сликара Паје Јовановића названа ”Крунисање Цара Душана”:

Стефан Душан Немањић рођен је 26. јула 1308. године а преминуо је 20. децембра 1355. године. Наследио је оца и краља Стефана Дечанског (по коме манастир ”Високи Дечани” носе име). За његово време Србија је од краљевине постала царевина (у Скопљу 1346.г.) са највећом територијом у својој историји.
За време његове владавине донесен је Душанов законик, који је уз Законоправило Светог Саве најважнији закон средњовековне Србије. Донет је на сабору властеле и црквених великодостојника, одржаном на Вазнесење Господње, 21. маја 1349. године у Скопљу, и допуњен је на сабору одржаном 31. августа 1354. године у Серу.

Ктиторство

Као и његови претходници, и Стефан Душан је развио широку ктиторску делатност. Прво се побринуо за манастире у којима су били сахрањени његови родитељи. Манастиру Бањска, задужбини краља Милутина, где је била сахрањена његова мајка, Душан је потврдио раније поседе и дао више нових села. После царског крунисања још једном је обдарио овај манастир. Много више пажње посветио је Дечанима, задужбини свога оца. Манастир је грађен осам година (1328—1335), па је сигурно да је Душанов удео у подизању овог манастира био велики. Између 1337. и 1339. године Душан је тешко оболео, па се заветовао да ће, ако преживи, подићи цркву и манастир у Јерусалиму. У Јеруслаиму је постојао српски манастир посвећен Светом арханђелу Михаилу, али је опште уверење да је овај манастир подигао још краљ Милутин. Овај манастир је уживао приходе од Стонског дохотка који су српским владарима плаћали Дубровчани. Српских монаха је у Душаново време било и у Богородичином манастиру на Синају.

Манастир Светих архангела

Главна Душанова задужбина био је манастир посвећен светим арханђелима Михаилу и Гаврилу. Манастир се налазио недалеко од Призрена и ту је првобитно и Душан сахрањен. Манастир је грађен од 1343. до 1352. године. Нарочито дивљење изазивао је мозаички под који се налазио у овом манастиру. У петокуполној цркви био је припремљен царев гроб са лежећом фигуром покојника по западњачком узору. Душан је овај манастир обдарио многим поседима. Призренска тврђава је требало да служи као манастирска житница и ризница. Велику пажњу овом манастиру посветио је и Душанов наследник, цар Урош.
Српска царска Светоархангелска лавра, један од најзначајнијих српских духовних, националних и историјских средишта, чини велики манастирски комплекс у клисури реке Бистрице, 3 километра од Призрена.
Манастир је у Средњем веку имао братство од преко двеста монаха, а био је и позорје значајних историјских сабора српског народа. У склопу манастирског комплекса налазила се монументална црква Светих Архангела, мања црква Светог Николе, вишеспратни манастирки конаци, библиотека, болница, као и пространа манастирска трпезарија, саграђена у облику уписаног крста.
Светоархангелска лавра названа је "највећим архитектонским делом које је српски човек направио", а по духовно-уметничким дометима спада у једну од најрепрезентативнијих целина српске средњевековне уметности. По градитељској лепоти и раскоши Свети Архангели су били познати широм Европе. Након освајања Призрена 1455. године, Турци су разорили манастир. Убрзо је, услед тешких зулума, опустео, а од друге половине 16. века почиње његово рушење до темеља. Напуштен, сравњен са земљом и засут плавином, споменик је у таквом стању остао три века.
Прва археолошка истраживања локалитета, обавио је 1927. године професор др. Радослав Грујић.
У склопу главне цркве тада су пронађени остаци царске гробнице, унутар којих су откривене кости, за које се претпоставља да су припадале Душану Силном. Оне су две године касније пренете у Београд и сахрањене у посебном саркофагу у цркви светог Марка.
Пронађени делови чувеног мозаичког патоса, украсне пластике и живописа су пренети у Музеј Јужне Србије (данашњи Музеј Македоније) у Скопљу.
Обнова манастира је почела тек у ново доба, 1995. године, да би, током страдалне 1999. године и мартовског погрома 2004, светиња до краја изгорела. Данас у овој древној светињи живи и обнавља је архимандрит Михаило, под заштитом немачких снага КФОР-а

ГАРДА ЦАРА ДУШАНА СИЛНОГ

ПАЛМАН БРАХТ и још 300 немачких најамника

Погрешно је мишљење, које је иначе уобичајено, да су први страни најамници, као лична гарда, били унајмљени од стране нашег цара Душана Силног. Традиција те праксе је, заправо, много старија...
За краља Милутина се поуздано зна де је имао гарду, и то састављену махом од Туркопула ( христијанизованих Турака ), док се његов син, краљ Стефан Дечански, углавном ослањао на Каталонце. Остало је забележено да су и Фрузи (Французи) улазили у састав његове најамничке војске. Допринос ових ратника „по занимању“ је, по извештајима грчког хроничара Нићифора Григоре о чувеној бици српске и бугарске војске код Велбужда 1330.године у којој су Срби однели победу, за исход те битке био веома велики...Мало је познато да је и Милутинов отац, Урош Храпави, такође имао гарду, додуше малобројнију...
Окосницу Душанове гарде су чинили тевтонци, немачки оклопници, међу којима је најпознатији био славни борац и витез Палман Брахт, капетан гарде. Његов рођени брат Кијарене је био заменик, као и синовац Георг ( касније Ђорђе ).
Чини се да је све што је витеза Палмана задесило у животу покренула неузвраћена љубав лепе грофице из Штајерске (у којој се и он родио око 1290. на двору свога оца), а она је била последица одбојности лица младог витеза које је ружила двострука „зечја усна“ са којом се родио. Ни операција коју је извршио у Венецији, ни то што је, гоњен жељом да своју изабраницу импресионира на други начин, у релативно кратком периоду, идући са турнира на турнир по целој Средњој Европи, постао најбољи борац и витез, није откравило њено хладно срце. Кад је изгубио сваку наду да ће се у том погледу било шта променити, сад већ као четрдесетогодишњак, упутио се са групом крижара у Јерусалим, у Свету Земљу, вероватно желећи „славну смрт“ у борби против неверника...1331. је доспео у Зету и Приморје и ту се задржао, баш у време када је њом управљао „млади краљ“ Стефан Душан, што је још један доказ да се ништа не дешава случајно. Ступивши у његову службу, заједно са групом од скоро 300 најамника, витез Палман је остао у њој све до изненадне и загонетне смрти свога послодавца, 1355.године. Учествовао је у готово свим биткама и освајањима овог најратоборнијег од свих Немањића.
У свему овоме занимљиве су нам и неке друге активности овог човека који је уживао највеће поверење српског владара. 1336. године он се појављује у улози проводаџије, будући да у то време краљица Јелена (кћи бугарског цара Јована Александра), после неколико година брака, још није подарила своме мужу и српском народу наследника круне, па је искрсла потреба да се Душан поново ожени. Његов избор је пао на синовицу херцога Отона Хабзбуршког, владара Аустрије, која је била кћи немачког цара Фридриха Лепог. Из Аустрије, где је упућен „у прошњу“, Палман се вратио необављена посла – несуђена друга жена нашег првог цара изненада је умрла. По неким гласинама умрла је од страха да се „уда у једну варварску земљу на истоку, за неког краља туђе вере, при том још и ожењена(!)“. Цео проблем је ускоро превазиђен тако што је Јелена затруднела и родила принца Уроша.
Цар и његов поуздани витез последњи пут су се видели у новембру 1355. Тада је капетан Палман са делом најамника и српске војске упућен у северну Далмацију да би од Угара одбранио Скрадин и Клис. Непун месец касније, 20.децембра исте године, цар Душан је напрасно умро и то тако да се никад није могло са сигурношћу утврдити који је узрок његове смрти. И данас се говори о томе да је отрован, неки извори говоре о можданом удару, чак и о епилепсији. Неки, међутим, наговештавају да до тога не би дошло да је у његовој близини био верни и храбри витез Палман...
У неким ретким историјским траговима се спомиње да је, после овог трагичног догађаја, Палман Брахт отишао у службу Душанове сестре Теодоре, удовице бана Младена Шубића...Није познато кад се и где упокојио...
После изненадне смрти цара Душана, његова гарда се расула по Европи тражећи нову службу. Једини који је остао у Србији био је Ђорђе. Оженио се српском властелинком и примио Православље.
Постоје подаци да је његов најмлађи син учествовао у знаменитом Косовском боју...
Кратак али занимљив видео ”РТС”-а у коме историчари говоре Душанову причу: