Био је актер свих бурних догађаја од Мајског преврата до Великог рата. Један је од оснивача и творац устава тајне организације „Уједињење или смрт” (1911), касније од непријатеља названој ”Црна Рука”, која се борила за ослобођење и уједињење свих српских крајева. Аустрија-Угарска га је сматрала државним непријатељем број један. И мртвог га се плашила...
У вртлог историје зашао је још као млад потпоручник, учествујући у несрећном свргавању краља Александра Обреновића. У ноћи преврата, између 28. и 29. маја, командовао је водом која је стрељала браћу краљице Драге, Никодија и Николу Луњевића.
Под династијом Карађорђевића 1904. отпочиње његово двогодишње герилско војевање на подручју Старе Србије, која се заузимала простор Новог Пазара, Космета и Македоније. Толико је био виспрен да је у једној специјалној операцији научио арбанашки језик тако добро да је био предводник арбанашког отпора Османлијама. Носилац је Златног војничког ордена Карађорђеве звезде са мачевима.
Тајне операције ради заштите српског живља од Арбанаса и Турака овенчале су га славом и популарношћу, тим више што су чуда од јунаштва била у опреци с његовом ситном телесном грађом.

Његова јединица била је чувена по најригорознијој обуци, а улазак у њу је обичним војницима био скоро немогућ. Један од услова за пролазак на следећи ниво обуке у његовој јединици био је да се из пиштоља погоди врх упаљене цигаре докле га око види - како монах Калист наводи у својој књизи. Када су га српске власти на захтев Аустроугарске ухапсиле да испитају његову везу са атентатом на Франца Фердинанда у Сарајеву, Танкосићева јединица се само појавила испред затвора након чега је генералштаб утврдио да се ”Овом човеку нема за шта судити”.
У животу је био благ, насмејан и шармантан. Али правдољубив.
На првој слици испод је Воја Танкосић са својим четницима елитне српске јединице.

Читајте пажљиво неколико детаља о Танкосићу: Основао је прве српске специјалне јединице (комите), лично својом јединицом и својом одлуком напао Турску и започео Први Балкански Рат (у коме смо победили и повратили територије), вукао за браду Пашића јер га је сматрао лоповом, претукао краља Ђорђа у свађи, у Аустроугарском ултиматуму Србији - од десет тачака две су се односиле на њега што је први пут у историји да се у претњи ратом једне државе другој наводи један једини човек, његова касарна је била у центру Београда...
Четири године након завршетка Великог рата, 8. октобра 1922. године, његови земни остаци пренети су на београдско Ново гробље и сахрањeни уз војне почасти. Удружење старих четника покренуло је 1938. иницијативу да се Танкосићу у престоници подигне споменик.
Прича о томе да је Черчилу на железничкој станици лупао шамаре је измишљена како би се касније оправдао константни негативни утицај Велике Британије на Србију.
У 12-ак минута погледајте опис његовог живота у видеу у коме о Воји говори наш сјајни писац Славиша Павловић који је многе године посветио проучавању његовог дела: